Unutrašnja i spoljašnja REVOLUCIJA

Izraz revolucija znači, u osnovi, sa svojom latinskom rečcom „re“, skok unapred, kidanje šema, novi red stvari, jedan novi početak polazeći od nule.

Ali, nažalost, zbog mentalne degradacije čovečanstva, danas se ovaj termin koristi na jedan nejasan ili netačan način, pa prema tome proizvodi se njegovo odugovlačenje. Najgore što proizilazi iz ovog odlaganja jesu haotičke posledice sa kojima se posle moramo suočiti.

Radi svega toga treba da pravimo vrlo jasnu razliku između onoga što je unutrašnja revolucija i onu drugu koja je nazvana, često, društvena revolucija ili revolucija krvi i alkohola. 

Unutrašnja revolucija upliće celokupnu smrt svih lažnih vrednosti naše egzistencije. Nestanak Ja-ova, psihološkog Samoga sebe; uopšte, životinjskog Ego-a.

Društvena revolucija nije drugo nego jedna eksplozija koja ima političko-egoičke uzroke, koja traži da zameni jedne sa drugima radi ostvarenja ličnih i egoičkih ambicija.

Unutrašnja revolucija usmrćuje, ali su ovi mrtvaci nepoželjni psihološki elementi koje nosimo u svojoj unutrašnjosti. .

Društvena revolucija se često završava prolivanjem krvi i sa veoma teškim posledicama na svim nivoima: osvete, ubistava, zavere, itd., itd., itd.

Unutrašnja revolucija je neprestana, duboka i ona je sposobna da odvede čoveka u svet Vrhovne Realnosti.

Društvena revolucija ima period trajanja, jer tlačeni postaju pobednici a oni pobeđeni su ponovo gonjeni od onih koji su sada njihovi dželati. Ovo je nateralo Manzonija da kaže: „Revolucije se rađaju iz mastila, dave se u pljuvački i žive u krvi“.

Unutrašnja revolucija se zasniva na odricanju Samoga sebe, na žrtvovanju naših slabosti i na konsolidaciji transcendentalnih vrednosti Duha.

Društvena revolucija iskorišćava svoj uspeh da bi uvela promene na periferiju sistema, jer će tako svaka periferna promena izneveriti ciljeve, a čovek ponovo postaje žrtva onoga protiv kog se borio. Zato je Napoleon izjavio: „U revolucijama postoje dve vrste ličnosti: one koje u njima učestvuju i one koje od njih imaju koristi...“ .

Unutrašnja revolucija stvara genije, stvarne lidere, pastire koji su vodiči ljudskog roda prema velikim pravcima, titane koji pokazuju mnoštvima nove blistave puteve.

Društvena revolucija stvara prolazne mehanizme koji zavaravaju mase. Zato je filozof Benavente izjavio: „Činjenica da se menja ime, bez da se menjaju stvari, to je prva stvar kojom zavaravaju narod u svim revolucijama“.

Unutrašnja revolucija nije primećena od većine, jer je scenarij, često, sam čovek; ali ipak nemaju svi ljudi čežnje da sami sebe revolucionišu.

Društvena revolucija čini propagandnu smotru obećavajući čak i nemoguće sa ciljem da zadrži zaslepljene i fanatične ljude na svojoj strani.

Unutrašnja revolucija dopušta revolucionaru da vidi onostrano od dobra i zla, da misli srcem i oseća glavom.

Društvena revolucija sledi kanonske dogme koje su rod mentalne ubuteljenosti njenih lidera i završava se određivanjem normi koje se primenjuju na gomili (čoveku iz naroda), ali ne i na rukovodećoj klasi.

Unutrašnja revolucija ostavlja neizbrisive istorijske tragove posredstvom dela svojih protagonista, koji su većinom bili nezahvalno zaboravljeni od strane društva.

Društvena revolucija voli da čini monumentalna dela, statue liderima, pompeznih muzeja, pokučavajući da ovekoveči u pameti mnoštva ideju jednog spasitelja ili zaštitnika, čak iako je dotičan spasitelj bio despot, mitoman i tiranin.

Unutrašnja revolucija nema određene kodekse jer se zasniva na etici, na pravilnom načinu mišljenja, osećaja i delovanja tren za trenom, momenat za momentom, i na svim mestima gde se nalazimo. 

Društvena revolucija je prepuna traktatima, tomovima, presudama, odlukama i sve ovo normalno služi samo da se nakite biblioteke, i nikada se nisu ispunile.

Unutrašnja revolucija puni legitimnom srećom onoga koji je doživljava, a taj revolucionar je sposoban da prenosi mir i nadu onome koji ima potrebe za njom.

Društvena revolucija ostavlja bolan trag, nesreće koje se ponekad ne mogu premašiti, veoma duboke tuge, neshvatljive delirijume koji je na kraju krajeva istrošuju i čine da involuira i da istorijski propada.

Unutrašnja revolucija je ta kojoj je potrebna velika moralna moć da bi sebi stvorila mesto u vremenu i mnogo hrabrosti da bi se premostile sve prepreke bilo koje vrste.

Društvena revolucija se često održava na „strahu“, mecima i gubilištima. Napoleon je opisao na ovaj način: „Nikada ne postoji društvena revolucija bez terora“.

Unutrašnja revolucija generiše, posredstvom njenih preceptora, nove civilizacije, imperije svetlosti, oaze svesne ljubavi, moralne i duhovne tvrđave za utočište nesrećnih i onih koji su izgubili svoje poverenje u svemu i u sve.

Društvena revolucija, kao što to dobro objašnjava Chanfort, ima talasanje ovako izraženo: „Entuzijazam započinje revolucije, delirijum ih prati, a kajanje sledi“. Podsetimo se Francuske revolucije, Boljševičke revolucije, Prvog i Drugog svetskog rata, rata u Vjetnamu, rata u Iraku, itd., itd., itd.

Unutrašnja revolucija ima presto u unutrašnjem kraljevstvu onih duša koje su je doživele, daleko od slave, uobraženosti i ljudske ostentacije.

Društvena revolucija voli da slavi svakojake gluposti koje smatra „vrlo važnim“ od strane rukovodeće klase, kvalifikuje da je transcendentalno ono što je netranscendentno, hvali servilne i vrši represalije u ime „pravde“.

Unutrašnja revolucija, na kraju krajeva, prijatelju čitaoče, nije za one mnoge nego za one malobrojne u kojima strašno i konstantno treperi čežnja da se spozna Realno, Večito, Biće i njegovo neopisivo veličanstvo.

V.M. Kwen Khan